Република Српска
Република Српска (скраћено: РС, Српска) један је
од два ентитета од којих је састављена Босна и Херцеговина. Други
ентитет је Федерација Босне и Херцеговине.
Република Српска је основана 9. јануара 1992. године као реакција
српског народа на референдум о независности БиХ. По Дејтонском
споразуму она је један од два ентитета Босне и Херцеговине с
једнодомним парламентом те заузима 49% територије БиХ.
Парламент-Народна скупштина састоји се од 83 посланика који се бирају
на изборима сваке четврте године. Парламент има законодавну власт.
Влада РС има извршну власт. Предсједник РС има велика овлашћења. Он се
бира на непосредним изборима сваке четврте године. Нивои власти су
општина односно град (Бања Лука и Источно Сарајево) и република. Бања
Лука је de facto главни град Републике Српске, док је по Уставу главни
град Републике Сарајево.
Републикa Српска има своју владу, амблем, химну, предсједника,
скупштину, полицију и поштански систем. Уставни суд Босне и Херцеговине
је 1. априла 2006. одлучио да чланови Закона о употреби заставе, грба и
химне Републике Српске, а који се односе на химну и грб, нису у складу
са Уставом Босне и Херцеговине. Уредбом Владе Републике Српске од 16.
јуна 2007. уместо грба користи се амблем Републике Српске.
Историја
Српска Република Босна и Херцеговина проглашена је 9. јануара 1992.
године, док је 28. фебруара донијет Устав Републике Српске Босне и
Херцеговине, у којем је писало да територија ове републике обухвата
српске аутономне области, општине и друге српске етничке ентитете у
Босни и Херцеговини. Република је проглашена дијелом југословенске
федералне државе.
Када је Босна и Херцеговина 5. априла 1992. године прогласила
независност, Српска Република Босна и Херцеговина проглашава 7. априла
1992. године одвајање од Босне и Херцеговине и останак у Југославији.
Име републике је промијењено у Република Српска 12. августа 1992.
године.
30. августа 1995. НАТО пакт покреће Операцију Намјерна сила.
Послије рата, који је трајао од 1992. до 1995. године, потписан је
Дејтонски мировни споразум, 21. новембра 1995. године. Република Српска
је међународно призната као један од два ентитета (државе) који чине
Босну и Херцеговину (други ентитет је Федерација Босне и Херцеговине).
Република Српска обухвата 49% територије Босне и Херцеговине, а
Федерација Босне и Херцеговине 51%. Арбитражном одлуком о статусу
Брчког, те успостављањем Дистрикта Брчко БиХ 2000. године, посјед
територије оба ентитета је смањен за отприлике 0.5 - 1.0 %.
Током протеклих година, неке ингеренције Републике Српске изричито
дефинисане дејтонским уставом и његовим анексима пренесене су на ниво
Босне и Херцеговине (царинска и гранична служба, војска, правосуђе -
оснивањем Суда БиХ и Високог судског и тужилачког савјета итд.).
Положај, величина и границе
Територија Републике Српске налази се између 42°°33' и 45°°16' сјеверне
географске ширине и 16°°11' и 19°°37' источне географске дужине.
Заузима мањи дио јединственог српског етничког простора западно од
Дрине, односно захвата сјеверни и источни дио геопростора Босне и
Харцеговине. Велики дио српског геопростора је према Дејтонском
споразуму остао изван Републике Српске - дио Крајине, Озрена, Посавине
и Херцеговине, дијелови Подриња, сарајевске котлине, те дио Јадранског
приморја. Република Српска има површину од 25.053 km² или 49%
територије Босне и Херцеговине, на којој живи 1.479.634 становника
(2005.).
Положај републике Српске
Подјела
Дистрикт Брчко дијели територију Републике Српске на западни и
источни дио. У западном дијелу се издваја географски регион познат као
Босанска Крајина и Посавина, док се у источном дијелу издвајају
Семберија, Романија и Источна Херцеговина.
Природне одлике
Природне одлике Републике Српске су веома сложене, што је резултат њене
припадности различитим природногеографским цјелинама и њиховој
геоморфолошкој еволуцији.
У геоморфолошком изгледу на простору Републике Српске се смјењују
различити облици. У сјеверном перипанонском дијелу брежуљкасти терени,
изграђени од кенозојских наслага, постепено се спуштају у равничарске
просторе са алувијалним заравнима и ријечним терасама; он уједно чини и
најплоднији дио Републике Српске. На том простору издижу се само
неколико усамљених планина – Козара, Просара, Мотајица, Вучијак и
Требовац, те крајњи сјеверо-источни огранци Мајевице. Према југу
равничарски простор преко брежуљкастог терена прелази у планинско
подручје које заузима и највећи дио површине Републике Српске.
Клима
Република Српске се налази у сјеверном умјереном појасу, и могу се издвојити три климатска поднебља.
* Средоземни, са варијантама класичне и измијењене средоземне климе.
* Планински, који обиљежава обиље снијега зими, и пријатна и свјежа љета.
* Континентални, са варијантама умјерено-континенталне и континенталне климе.
Хидрографија
Са хидролошког аспекта, простор Републике Српске се може означити као
релативно богат површинском и подземном хидролошком мрежом. Сви главни
ријечни токови хидролошки припадају сливу Црног мора.
Вегетација
Вегетација Републике Српске се одлукује великом разноликошћу, што
је највећим дијелом посљедица климатских услова. Посебан значај има
шумски комплекс, а међу најраспрострањеније спада подручје климазоналне
вегетације храстових шума. На сјеверу, уз обалу ријеке Саве и њених
већих притока, налази се појас храста лужњака, који је мјестимично
испрекидан шумама храста китњака и обичног граба. Просторно, овај појас
се наставља на шумски појас у Славонији познат под називом "славонске
храстове шуме". Јужније, на брежуљкастим и уздигнутијим просторима,
налази се шумска заједница храста китњака и обичног граба, а
мјестимично су се развиле и букове шуме претпланинског појаса.
Демографија
Још у прошлом вијеку већинско становништво у Босни и Херцеговини било
је православно (Срби), што показује и попис из 1865. године, када је
забиљежено 46,3% православних, 30,4% муслимана и 22,7% католика. Сличан
однос у оквиру етничке структуре биљежи и посљедњи аустроугарски попис
из 1910. године (43,4% православних, 32,3% муслимана и 23,3% католика).
Већинско православно становништво забиљежено је и пописима у периоду
између два свјетска рата (из 1921. и 1931. године), те и у знатном
дијелу послијератног периода (пописи из 1948, 1951. и 1961). Попис из
1971. године први пут је показао да је измијењена етничка структура
становништва бивше СР БиХ и да су Муслимани у њој постали релативна
већина (39,6% Муслимани, 37,2% Срби и 20,6% Хрвати). По подацима
Републичког завода за статистику број становника Републике Српске је у
порасту[1]. По њиховим проценама у РС је:
* 2001. године живјело 1.447.477 становника
* 2002. - 1.455.446 становника
* 2003 - 1.463.465 становника
* 2004. - 1.471.529 становника и
* 2005. 1.479.634 становника
Економија
Посљедице рата 1991-1995. године оставиле су тешко насљеђе за Економију
Републике Српске као и читаве Босне и Херцеговине. Укупне ратне штете у
БиХ цијене се са 100 млрд USD, од чега око једне трећине отпада на
Републику Српску. Економски опоравак Босне и Херцеговине и Републике
Српске након 1995. године иде веома споро. То се види посебно преко
кретања БДП per capita. У 2002. години у читавој БиХ овај индикатор се
процењује са 1200-1300 USD, док је на почетку 1992. он износио cca 2200
USD. Уз ово, процјењује се да БДП per capita у Републици Српској
заостаје иза просјека БиХ за 20%. БДП је у 2005. години у цијелој РС
износио 5.251.162.000 конвертибилних марака[1].
Туризам
У срцу Балкана, а на простору сјевера и истока Босне и Херцеговине налази се Република Српска.
Иако територијално невеликој, Републици Српској припадају богати, али
разуђени природни ресурси. Они представљају њену особеност и велику
предност будући да се климатске зоне протежу од медитеранске на југу
Херцеговине, до умјерено-континенталне која преовлађује у сјеверним
дијеловима.
Природа, велики неимар, заиста је богато наградила сваком љепотом
њене становнике, који су умјели да воле и поштују своју земљу као нешто
најсветије. Издвојимо ли те драгуље из природног богатства Републике
Српске, то би свакако биле њене алпске планине, Зеленгора, Трескавица,
Јахорина, Романија, потом Грмеч, Козара, Озрен и многе друге, са
огромним шумским и ловним богатством.
У њеним подножјима прострле су се питоме и плодне равнице житне
Посавине и Семберије, Лијевче поља и лагано заталасаних Поткозарја и
Подгрмеча, као и предјели херцеговачког краса, прошараног плодним
крашким пољима.
Водотоци моћних ријека Уне, Сане, Врбаса, Укрине, Дрине и Таре,
засигурно најбистријих ријека на читавом Балкану, богати су сваковрсном
рибом.
Градови
Већи градови Републике Српске су :
* Бања Лука (225.843),
* Приједор (99.123),
* Бијељина (109.753),
* Требиње (31.459),
* Добој (80.944),
* Фоча (25.641),
* Градишка (61.775),
* Прњавор (50.084),
* Теслић (49.313),
* Дервента (42.997),
* Козарска Дубица (35.117),
* Лакташи (40.526),
* Зворник (51.996).
Напомене:
1. Град Брчко (38.479) налази се у Дистрикту Брчко, који је под
заједничком управом Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.
2. Многи градови Републике Српске су у вријеме цивилног рата у
Босни и Херцеговини добили префиксе изведене од придјева српски: Српски
Брод (Брод), Србиње (Фоча), Српско Сарајево (Источно Сарајево), итд.
Касније су многим од ових градова враћена стара имена, или су добили
нова имена без префикса српски. Примјера ради, данашњи Брод се прије
рата звао Босански Брод, да би му током рата име било промијењено у
Српски Брод, а данас се зове само Брод.
Химна Републике Српске
је инструментал свечане песме „Боже правде“. Музику је написао Даворин
Јенко, а текст Јован Ђорђевић 1872. године. До 31. маја 2007. химна РС
је била „Боже правде“ са музиком и текстом.
Влада Републике Српске
Влада Републике Српске је највиши орган извршне власти у Републици Српској.
Први кабинет Владе Републике Српске је изабран 22. априла 1992. године.
Опсег рада, организација, начин рада и одлучивања Владе, уређени су
у складу са Уставом и законима Републике Српске и подзаконским актима.
Министре у Влади Републике Српске бира Народна скупштина Републике
Српске, највиши орган законодавне власти у Републици Српској, којој је
Влада одговорна за извршавање обавеза утврђених Уставом и законима
Републике Српске.
Новим недемократским и присилним уставним промјенама (априла 2002.
гoдине) наметнутим од стране "високог представника међународне зајенице
Петрича" у тзв. Босни и Херцеговини, Влада Републике Српске би требала
да буде формирана не на основу резултата избора, квалитета и стручности
министара, него по националном кључу. Та Влада треба да буде скрпљена
тако да отприлике на сваких 110.000 Срба држављана Републике Српске,
долази један српски министар, a на 10.000 муслимана и Хрвата по један
министар муслиман, односно Хрват.
Војска Републике Српске
Током одбрамбеног рата (1992-95.) на простору бивше БиХ, Српски народ и
његова Војска бриљантно су се одупрли најезди муслиманске војске,
Хрватског вијећа одбране, војске Републике Хрватске и најјаче свјетске
војне организације, НАТО-а обезбеђених, до тад невиђеном, политичком,
дипломатском, психолошко-пропагандном и материјалном подршком светских
мочника кројача "новог светског поретка" а истовремено без пријатеља и
савезника и њихове било какве помоћи осим браће из СР Југославије и
часних изузетака из света.
ИСТОРИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ОПШИРНИЈЕ
Боже правде, ти што спасе
од пропасти до сад нас,
чуј и од сад наше гласе,
и од сад нам буди спас.
Моћном руком води, брани
будућности српске брод,
Боже спаси, Боже храни
нашу земљу и наш род.
Срби, по религијској припадности православни (ортодоксни)
хришћани, живе на овим просторима већ вијековима. Још у 15. вијеку су
представљали већинску популацију на подручју бивше Босне и Херцеговине.
Средњовјековна босанска држава била је предвођена српском династијом
која је била у сродству са династијом Немањића у тадашњој Србији.
Историјска промјена се десила кад су Турци Османлије извршили
инвазију Балканског полуострва у 14. и 15. вијеку. Значајан дио
популације у тадашњој Босни, већином Срби, а мањим дијелом и Хрвати,
прихватили су ислам, религију турских освајача, накона пада Босне 1463.
године. Разлоге за ово треба тражити у чињеници да су једино на тај
начин могли да избјегну прогоне, а нерјетко и саму смрт од стране
Турака, велике намете и порезе, и уопште несношљиве услове за живот
које су турски освајачи наметали покореним народима.
Након Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1875. године и
њене анексије 1908. почео је на овим просторима да јача утицај западних
цивилизацијских токова. Негдје у то вријеме почиње да јача српска
национална свијест и идеја о уједињењу срспког народа у Босни са
матицом Србијом. У Сарајеву је 28. јуна 1914. године, на Видовдан,
група локалних српских патриота извела је атентат на аустријског
престолонасљедника Франца Фердинанда. Том приликом Гаврило Принцип
припадник покрета Млада Босна нанио је смртне повреде човјеку који је
био на челу државе која је држала под окупацијом велики дио
јужнословенских народа. Био је то чин који је послужио као повод
Аустроугарској да крене у ратне походе на Србију. Уједно је то био и
почетак Првог свјетског рата. Током тог рата српски народ је доста
страдао (1,2 милиона жртава), али је на крају заједно са народима
Русије, Француске, Енглеске, САД и другим слободарским народима успио
да заустави зло које је пријетило цијелом човјечанству.
Током Другог свјетског рата српски живаљ на овим просторима
претрпио је до тада невиђен геноцид и разарање свега што је стварано
посљедњих деценија. Према историјским подацима, у току тог рата
погинуло је или је погубљено око 2 милиона Срба, од чега је само у
злогласном усташком логору Јасеновац звјерски побијено више од 750
хиљада недужних људи, махом жена и дјеце. Срби су и током тог рата дали
велики допринос у заустављању зла које се звало фашизам. Заједничким
снагама са савезницима из Првог свјетског рата 1945. сломљена је
Хитлерова Њемачка и њени савезници. На несрећу, комунистичка партија
Југославије успјела је да подјели Србе на двије стране: четнике и
партизане. То нас је веома скупо коштало. Међутим, битно је нагласити
да су и четници и партизани водили рат против нациста и усташа. С друге
стране, велики број муслимана (потурица) и Хрвата у оба свјетска рата
је стао уз идеје фашизма и у директно савезништво са осталим Хитлеровим
снагама, али је, опет, потребно напоменути и да је један дио њих и у I
и у II СР стао уз српске борце у борби против окупатора-
Посљератна Југославија, као ни претходна, није успјела да ријеши
националну нетрпељивост и међусобно непријатељство народа који су у њој
живјели. Комунисти су просперитет на овим подручјима успјевали да одрже
захваљујући задуживањима и кредитима по свијету, док су политичку
стабилност, укључујући и међунационалне односе, одржавали једноставном
методом политичке пресије. У току тог периода слабљење српског
националног бића било је веома изражено, чак можда и више него у
претходним окупацијама.
Распад бивше Југославије почео је у новембру 1990. године, када су
одржани први вишестраначки избори. Поред Владе и Парламента
успостављено је и седмочлано Предсједништво, на челу са Стипом Месићем
(садашњи предсједник Хрватске) који је и пре доласка на чело СФР
Југославије изјављивао да ће бити њен посљедњи предсједник. У бившој
БиХ на власт долази Алија Изетбеговић који је био је члан "Младих
муслимана", милитантне муслиманске организације у току Другог свјетског
рата, и аутор "Исламске декларације", фундаменталистички настројене
књиге која је пропагирала да мирна коегзистенција између ислама и
других вјероисповијести није могућа. Ово за Србе није била ситуација
која обећава, али је нада постојала све док је постојала Југославија.
Не задуго, у јуну 1992. Словенија и Хрватска прогласиле су
независност, изазивајући тако сецесију Југославије, а облаци рата су се
неизбјежно почели надвијати над бившом Босном и Херцеговином.
Муслиманска странка СДА се већ почела припремати за конфликт,
стварајући паравојне формације "Зелене беретке", као и сличне
организације. У Скупштини и свим другим важнијим институцијама бивше
БиХ вршено је прегласавање српских представника односно мајоризација од
стране представника хрватског народа и муслимана. У прилог овој тврдњи
споменућемо само неке од одлука:
- Одлука о сецесији из постојеће заједничке државе не уважавајући
вољу трећег народа (српског) за останак у постојећој држави СФР
Југославији;
- Проглашење независности и самосталности без одобрења српске стране;
- Неприхватање мировног плана (Кутиљерова) од стране представника Муслимана;
- Искључивање представника српског народа из заједничких органа (предсједништва, скупштине и владе бивше БиХ).
Као одговор на понашање и активности (искључивост, острашћеност,
шовинизам) друга два народа бивше БиХ, српски народ је организовао
референдум на коме је преко 95% гласова било за опстанак у дотадашњој
држави СФР Југославији, а српски посланици из тадашњег
босанскохерцеговачког Парламента су 9. јануара (св. Стефан) 1992.
године, усвојили нови Устав и тиме ударили темеље Републици Српској.
Тако је формирана Република Српска. Ово је био тада једини начин да се
српски народ спаси од још једног надолазећег зла.
Прије отпочињања ратних дејстава десило се десетак напада на
представнике српског народа, њихова насеља и светишта. Овом приликом
споменућемо само неке од њих:
- У Сарајеву у близини старе православне Цркве на свадби свог сина
убијен је српски сват, Никола Гардовић од стране припадника паравојних
формација потурица - Зелених беретки.
- На подручју Брода у насељима Сијековац, Доње Барице, Горње
Барице и Лијешће заклан је већи број цивилног становништва српске
националности од стране потурица..
- Приликом повлачења ЈНА из Сарајева и Тузле (и других градова)
мучки је убијено и рањено неколико стотина припадника ЈНА, од чега су
већину чинили тек стасали војници. Само у Тузли, у колони возила која
су се под договором повлачила из града, убијено је 160 младића.
Све је то изазвало страх и узнемиреност српског становништва које
је ради сопствене заштите почело са увођењем стража у појединим
насељима.
Од априла 1992. до новембра 1995. године бивша БиХ је била у
класичном грађанском рату, вођеном између етничких групација. Као и
сваки други грађански рат, и овај је имао међународну позадину. Хрвати
су били охрабрени од стране Хрватске и појединих западних земаља, а
Муслимани од Америке и цијелог исламског свијета. Мит о српској
агресији био је створен само зато да би се заташкала права позадина
ових сукоба, која је у ствари лежала у остваривању тежње прављења новог
свјетског поретка и успостављању интереса великих сила на овим
просторима. Поред оружаних сукоба против Срба водио се и општи медијски
рат у коме су Срби представљани као злочинци, бандити, фашисти.
Прављене су разне монтаже, преувеличаване многе ствари, а ишло се чак и
до тога да се побијени Срби од стране потурица прикажу на медијима као
недужни Муслимани побијени од "крволочних" Срба. Просто несхватљиво али
истинито.
Током одбрамбеног рата у периоду 1992 - 1996. извршен је најблаже
речено геноцид над српским становништвом од стране хрватско-муслиманске
коалиције и дијела међународне заједнице. Расељено је и протјерано на
стотине хиљада Срба, попаљено је и порушено хиљаде српских насеља и
објеката. У око 400 логора на простору бивше БиХ мучено, на разне
начине злостављано и побијено хиљаде недужних српских цивила.
Прије рата од 5 888 насеља у бившој БиХ Срби су били већина у 2
439 (41%), Муслимани у 2 179 (31%), Хрвати у 1 016 (17%), док у 233
насља није било доминантне скупине; за 31 насеље немамо провјерене
податке. Из 1 211 насеља протјерано је или уморено становништво. Од
тога је 683 насеља спаљено и уништено.
Током одбрамбеног рата 1991 - 1996 на просторима бивше БиХ и
Хрватске на коме је живило српско становништво извршено је планско
рушење и уништавање православних вјерских објеката. На тим просторима
је уништено 212, а оштећено 367 православних цркви и манастира и
оштећено или порушено 218 парохијских објеката. Од доласка војника
КФОР-а на Косово и Метохију у периоду од јуна до октобра 1999. уништено
је или оскрнавњено 76 цркава и манастира.
Током цијелог рата влада САД-а и владе већег броја западних и
исламских земаља пружале су несебичну помоћ у храни, опреми,
наоуружању, информациајма... противничкој страни. Многе српске акције
су заустављане и тако продужаван рат. Неколико пута су се страни
фактори уплитали у сукоб и одговарали муслиманске и хрватске
представнике од потписивања мировног споразума.
При самом крају рата злочиначке снаге НАТО савеза су се и директно
ставиле на страну српских непријатеља, бомбардујући положаје српских
бранилаца, као и цивилна насеља, телекомуникационе објекте, фабрике....
Том приликом су употребљавали пројектиле пуњене осиромашеним
уранијумом, за шта постоје необориви докази.
Након многобројних покушаја успостављања мира и мировних споразума
нуђених од стране међународне заједнице (Венс-Овенов план,
Овен-Столтенбергов план, План Контакт групе, међународне
конференције...), коначно је 21. новембра 1995. године у Дејтону
(Охајо) склопљен мировни споразум о прекиду непријатељстава, који је
озваничен 14. децембра исте године у Паризу. У основи Дејтонског
споразума је нова мапа Босне и Херцеговине, гдје је успостављена
подјела на Републику Српску и муслиманско-хрватску Федерацију. Према
овом споразуму, Срби су добили 49% укупне територије Босне и
Херцеговине, мада су прије тога имали око 73% територије под својом
контролом и грунтовно по катастарским књигама око 64% од цјелокупне
територије бивше БиХ у свом посједу.
Дејтонским споразумом је сем тога за Горажде (муслиманску енклаву)
које је било одвојено од остатка Федерације дат коридор ширине 20 km
преко српске територије. На другој страни остала је спорна граница
између федерације и БиХ код српског града Брчко (остао је споран
гранични дио општине Брчко) који спаја источни и западни дио Републике
Српске. Међутим тиме се нису задовољили ни Муслимани нити челници
запада па су Брчко прогласили дистриктом. Такође је Дејтоном
Муслиманима (или: Бошњацима) као награда за почињене злочине над
недужним Србима дат дио града Сарајева које су Срби насељавали прије
рата и држали под контролом читав рат. Не смије се заборавити да је
Сарајево, између осталог био и индустријски, економски, културни центар
бивше БиХ. По највећој зими из Сарајева је мировним уговором протјерано
око 150000 Срба.
По завршетку рата, од непријатеља Српске покренута је права хајка
на најистакнутије борце и најзаслужније за њено стварање. Поента свега
је осудити војно и политичко вођство Срба за злочине, а тиме директно
осудити и Републику Српску као државу коју су створили злочинци. Као
такву казнити, њеним уништењем, а све остале који су учестовали у њеном
стварању казнити разним другим казнама.
Поред свих недаћа и препрека српски народ је успио створити и
очувати своју државу Републику Српску као истински и једини гаранта
његовог опстанка на овим просторима. Добили смо државу са својом
војском, полицијом, судством, школством, правосуђем... Жртве које смо
подњели том приликом су заиста огромне. То нам даје задатак да сада не
смијемо поклекнути, него морамо издржати до краја. Као и сваки посао
тако и стварање државе није добро започети, а недовршити. Стога остаје
нам задатак јачања Републике Српске у економском, политичком, војном,
образовном, моралном, и сваком другом позитивном смислу. Такав један
велики задатак тражи од сваког сина и кћери Републике Српске да да свој
пуни допринос из оне области у којој је најбољи и најуспјешнији.
Република Српска смјештена је у централном дијелу Балканског
полуострва, у подручју југоисточне Европе. Простире се на површини
25.053 km2, а на том простору живи око 1.391.000 становника. Већинско
становништво у РС је српско око 93%, остатак (7%) чини хрватски и
муслимански живаљ.
У послијератном периоду присутна су настојања непријатеља Српске
да пробају да је утопе у унитарну БиХ. Бројни су примјери прекорачења
овлашћења чланова међународне заједнице, на штету суверинитета и
територијалног интегритета РС. Такође од појединих политичара из
хрватско-муслиманске Федерације долазе изјаве којима се негира
постојање Републике Српске. Због таквих настојања и формиран је покрет
за Слободну Српску. Наш одговор на све те узалудне покушаје је кратак и
јасан. Уколико се настави са додатним притисцима на РС ради њеног
уништења ми имамо пуно право да употребимо сва расположива средства у
одбрани наших најелементарнијих права, права на живот и постојање и
своју државу. Такође више се нећемо мирити са садашњим положајем РС у
тзв. БиХ него ће наша залагања ићи у правцу организовања референдума на
коме ће се становници РС изјаснити гдје, како и са ким желе да живе.
Република Српска као резултат херојске борбе српског народа и дејтонског споразума
Пут рађања Републике Српске био је врло трновит. Искован је херојском
борбом њеног народа. Претходна поглавља о томе најпоузданије свједоче.
Захваљујући томе створена је прва српска држава западно од Дрине.
Истина, њен суверенитет и величину територије у доброј мјери кројили су
други, мимо воље њеног народа. И поред тога, Република Српска, као
држава српског народа, одликује се својим врло битним карактеристикама
које ћемо укратко презентовати.
Територија Републике Српске се, од тренутка проглашења за нову
државу, на простору бивше Босне и Херцеговине, мијењала и по облику и
по величини. Ослобађањем простора у којима су Срби прије рата били у
већини, у периоду од 1992. године до средине 1995. године, Република
Српска је имала површину око 32.500 км2. Изван тог простора били су још
неки српски етнички крајеви у долини Неретве, у долини Босне - на
потезу од Сарајева до Маглаја, простори око Тузле, Травника, Бихаћа и
Горажда.
Протјеривањем српског становништва са својих етничких простора
током 1995. године (из западне Крајине, из Подгрмеча, горњих дијелова
Уне и Сане, са јужних дијелова Озрена, са виших дијелова долине
Неретве), као и изласком српског становништва, након потписивања
Дејтонског споразума, из Сарајева, Вукосавља и још неких мањих
просторних цјелина, територија Републике Српске је одређена са
величином од 25.053,21 км2, или 49 % површине бивсе Босне и
Херцеговине.
Према одредбама Дејтонског споразума територија Републике Српске
захвата сјеверне и источне дијелове Босне и Херцеговине. Источни дио
Српске пружа се у правцу сјевер - југ, од Орјена до Саве, у дужини (у
правој линији) од 250 км, а на правцу Соколац - Рудо има максималну
ширину 80 км. Западни дио Српске пружа се у правцу исток - запад, од
Дрине до Уне, у дужини од 230 км, и на правцу Виторог - Сава има
максималну ширину 115 км.
Ако се територија Републике Српске посматра као цјелина, њена
дужина је око 480 km, а просјечна ширина око 52 km. Сјеверну границу
Српске чине ријеке Уна и Сава, а источну границу ријека Дрина, од ушћа
до насеља Земљице у подножју Звијезде, одакле се ка југу граница
протеже обронцима и висовима Звијезде, Златибора и Јаворја, према
Србији и даље, Ковача, Велике Љубишње, Обзира, Маглића, Волујака,
Лебрсника, Капица, Сомине, Опутних Рудина и Орјена према Црној Гори.
Граница према Федерацији Босне и Херцеговине пружа се од Орјена и
Зубца, преко доњег дијела Поповог поља, Хумина, Хргуда, Вележа, Црвња и
Трескавице до Трнова, а затим обилази Горажде са југа, истока и
сјевера, те преко Јахорине и западно од Војковића води ка Требевићу,
обронцима и висовима Озрена, Слеменске планине, Јаворника и Мајевице до
Ћелића и Брке, јужно од Брчког. Граница се наставља даље на запад,
између Градачца и Модриче, преко Требавца до Спрече и јужних дијелова
Озрена, до ријеке Босне. Потом јужно од Добоја, између Тешња и Теслића,
обронака и висова Влашића и Ранце избија на Врбас. Граница даље иде
преко Голе планине и Равне горе, Виторога и Клековаче до Дринића и
Бравског поља, па јужно и источно од Кључа и Сане до Оштре Луке и
Мајдан планине. Одатле се протеже даље до Уне и Блатне гдје су крајњи
западни дијелови Републике Српске. Укупна дужина границе са Федерацијом
Босне и Херцеговине је преко 1.100 км.
Изван територије Републике Српске остали су српски етнички простори
у долинама Уне и Сане, на Грмечу, у изворишту Унца, Купрешком пољу,
Ливањском пољу, Пашића пољу и Граховском пољу. Потом на Мајевици,
Озрену и Влашићу, у долини Неретве, изворишту Миљацке и Босне са
дијеловима Српског Сарајева.
ПРИРОДНО-ГЕОГРАФСКЕ ОСОБИНЕ
Република Српска је претежно планинска земља. Посматрајући је у
оквиру српских земаља, она захвата три макрорељефне цјелине: планинску,
панонску и јадранску. Највеће пространство у рељефу заузима планинска
област. Састоји се од Динарских планина. Одликује се разноврсношћу
литостратиграфског састава, високим степеном тектонске и сеизмичке
активности, сложеним хидрогеолошким особинама, различитим рељефним
облицима, воденим токовима и разноврсним климатским типовима. Унутрашњи
динариди захватају сјеверене и средишње дијелове Српске. У грађи терена
заступљени су серпентини, разни шкриљци, магматске стијене, кречњаци и
др. Планински простор је карактеристичан по врло израженом рељефу, с
дубоким ријечним долинама.Вањски Динариди захватају простор Српске
Херцеговине. У грађи терена доминирају наслаге кречњака и доломита.
Рељеф је врло изражен с високим планинским ланцима, крашким површинама,
пољима, дубоким усјеценим ријечним долинама.
Сјеверни дијелови Српске захватају Панонску област у оквиру српских
земаља (обод Панонске низије). Простор израђују најчешће неогени
седименти и то комплекси флисних стијена, пјешчари, лапори, глине,
кречњаци. Типични низијски крајеви су Лијевче поље, самачка посавина и
Семберија.
Трећу макрорељефну цјелину српских земаља чине Јадранска област,
којој својим дијелом припада дио Српске Херцеговине (ниска
Херцеговина).
С обзиром на дејство спољних и унутрашњих фактора, у Српској
разликујемо три типа климе: континенталана (измијењеноконтинентална),
умјерено континентална (са више варијетета), јадранско-средоземна.
Измијењеноконтинентална клима влада у сјевернеим дијеловима
(перипанонска област), умјереноконтинентална у средишњој - планинској
области, док јадранско-средоземна влада у ниској Херцеговини.
Територија Републике Српске одликује се комплексном геолошком и
хидрогеолошком средином. Њене ријеке припадају Црноморском и Јадранском
сливу. Дрина је водом најбогатија и најзначајнија српска ријека. Сава
представља важну саобраћајну артерију Српске. Босна је ријека која
својим доњим током протиче кроз Српску. Уна је својим доњим током
гранична ријека између Српске, Хрватске и Федерације БиХ. Средњи и доњи
ток ријеке Врбас припада нашој Републици. Својим значајем истичу се и
остале ријеке, притоке поменутих ријечних токова. У Херцеговини посебан
значај има ријека понорница Требишњица. Топле и минералне воде су
велико, али још увијек недовољно проучено и неискориштено национално
богатство. Тренутно у Републици Српској познате су бање: Мљечаница,
Слатина, Српске Топлице, Лакташи, Бања Врућица, Кулаши, Дворови, Црни
Губер, Вишеградска бања.
Разноврсни природни ресурси Српске имају велики значај за развој
цјелокупне њене привреде. Наравно, Српска не располаже резервама
минералних ресурса који би имали већи значај у свјетским размјерима,
али су значајни за будући развој Српске уз максимално коришћење научних
достигнућа. Од активних рудника метала издвајају се: рудник жељезне
руде “Љубија” код Приједора, рудници боксита “Милићи”, олова и цинка
“Сребреница”, рудници боксита “Мркоњић Град” и др. На простору Српске
значајна су и налазишта неметала као што су: керамичке сировине,
рудници каолина, кварцне сировине, гипса, азбеста (Озрен), магнезита и
др. Најпотенцијалнији извор енергије је угаљ, док је могућност
експлоатације нафте и гаса још увијек неизвјесна (простор Посавине).
Најпознатији рудници лигнита су Станари код Добоја и Гацко. Мрки угаљ
се експлотаише у Миљевини код Србиња и Угљевику, као највећем руднику
мрког угља у Српској.
Свакако хидроенергетски потенцијал је посебно значајан за даљи
развој Српске, Ријека Дрина је најбогатија хидроенергијом, не само на
простору бивше СФРЈ, већ и на Балкану. Предвиђа се градња више
хидроцентрала које ће чинити окосницу привредног развоја српских
земаља.
ДЕМОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
Према посљедњем попису становништва (1991. године) у бившој БиХ је
било 4.364.574 становника или 85 становника на км2 . Према наведеним
подацима (сведено на границе по Дејтонском споразуму), у Републици
Српској 1991. године било је 1.623.842 становника, или 65 становника на
км2 . Половином 1993. године, према попису становништва у Републици
Српској било је 1.378.842 становника, или 42 становника на км2 . Према
истом том попису (сведено на границе по Дејтоснком споразуму), у
Републици Српској било је 1.104.105 становника или 44 становника на км2
. Пописом домаћинстава у марту 1996. године, процјене су да је у
Републици Српској било 1.391.593 становника или 55 становника на km2 .
Становништво Српске је неравномјерно размјештено. Евидентни су
празни и пренасељени простори. Најрјеђа насељеност је на простору
југозападног дијела Крајине, Херцеговине и на Озрену. Велика
концентрација становништва је у дијеловима Крајине (Бања Лука,
Приједор), у Посавини (Добој, Брчко), Семберији (Бијељина), Подрињу
(Зворник) и др.
Полна структура становништва Српске упућује на уједначеност (однос
мушког и женског становништва 49% : 51%). У старосној структури,
старосној групи до 18 година припада 32% популације, од 18 до 60 година
60%, а више од 60% година 8%. Стопа природног прираштаја је нижа у
односу на популације других народа и народности који су припадали
бившој СФРЈ, што је иначе карактеристично за остале српске земље и
један од кључних демографских проблема.
Република Српска је држава српског народа у којој по Уставу, све
националне мањине имају сва права и дужности предвиђена свјетским
стандардима. Ратна збивања условила су врло интензивне миграције
српског становништва. Преко 400.000 Срба у Српској има статус избјеглог
и расељен